ШУЈО И СМАИЛ ЧЕНГИЋ



Крај Пивскога манастирског прага
заноћио с'четом Смаил-ага,
Турци сједе на сред поља равна,
каву пију, вигњају дувана;
пред агом су два пуна вагана,
печенога планинског ована,
и погача под сачем печена,
у карлици танко исјечена
Гости Смаил своју чету малу
док пребира по овнујском салу.
А чета му грађани Никшића,
Мушовића има и Џидића,
има Љуца, ту су и Бауци-
све великих јунака унуци.
А бег силан пуца од бијеса,
када врисне тресу се небеса,
кавге жељан, јунаштву се учи,
рају гони пребија и мучи.
Док се служи вечера обилна,
Ченгић пита: „гдје је медовина";
А кад крену да черупа плеће,
хајдучко му олово долеће.
Погоди га, ма смртно не бјеше,
на све стране Турци полећеше
да пронађу тог хајдучког врага,
ал од њега ни стрва ни трага.
Рањенога Смаила Ченгића
однијеше Турци пут Никшића
на крвави оџак Отовића.
А у омар испод Пирликтора,
под развале Момчилова двора,
чисти Шујо свога џефердара
и са њим се вако разговара:
„Џефердару, узданице љута,
ти загрми и овога пута,
глас твој чуше грађани Никшића
када плану па бега Ченгића,
чуја ће те још подоста, друже,
а буле ће да плачу и туже".






Повратак на ПОЧЕТАК                                                                                                             Повратак на САДРЖАЈ
Објавио