ШУЈОВО ВОЈВОДСТВО



Скопљак паша кад Дробњак попали
глад и болест на народ навали,
од невоље народ гором пишти,
савардаке паша им уништи.
Под пећине и под виту јелу,
мајка чува дјечицу прозеблу,
а храни их зељем и корењем.
Обезглављен гором народ пишти,
а никога нема да их штити;
војеводу и сивог сокола
Скопљак -паша код Пирнога дола,
у налету лани про Дробњака,
посјече им Стојана јунака,
те плам неста дробњачког устанка.
Иза тога тешкога времена,
виђенији људи тог племена
одлучише ићи код везира
да племенског војеводу бира,
па да склопе са Турцима мира.
Крену чета љутијех горштака
од немирног зенђили Дробњака:
пред њима је Томићу Илија,
сиви соко што крила не свија,
ни пред силом кад на њ'га кидише,
ни пред вјером што тамјан не дише.
Још са њима с' планине је соко
кнез са Дужи Маловићу Ђоко,
што с' Турцима варака и моли,
а хајдуке храбри и соколи
да ажгаму Азијском одоли.
Поред њих је јунак на вранчићу,
син Стојанов Шујо Караџићу,
младо момче од двадесет љета
на раме му шишана запета,
мрк му поглед испод сурих вјеђа
страшан као Срђа Злопоглеђа.
На глави му фес чоје црвене
а низ њега ресе окићене,
на њ' кошуља и џамадан сија
а струка му тјело обавија.
Преко свега токе позлаћене,
нит купљене нити наручене
но у борби с'Турака скучене.
На ноге му опанци чињени,
на рамена перчин замршени
пао као у лава горскога.
Још за пасом хајдука овога,
у срми му џефердар сијаше,
и љут ханџар до њега стајаше.
За Шујом је чета од јунака
сви са врућих кула и оџака.
А кад сунце на залазак пану,
чета ова код везира бану.
Гледа везир чету од Дробњака,
гледа лица страшнијех горштака,
па он пита Илију Томића
и мудрога Ђока Маловића:
„Какви ли вас наћераше јади,
те сте данас на мојој серџади".
Одговара Томићу Илија:
„О везире, главо нај мудрија,
од како је код Пирнога дола,
сабља нашег војводу пробола,
пред налетом силног Скопљак-паше,
Дробњак тужни, сиротиште наше,
годину је дана без војводе,
јер нам Стојан на небеса оде;
па одреди војводу честити,
то ће тебе Дробњак упамтити".
Сједи везир посркује вина,
око њега свита најсмјелија,
довео је Томић из Дробњака,
мегданџије са врућих оџака..
Везир рече: „Ајд предложи, кнеже,
неког мудрог рају да ми веже".
Томић њему на то одговара:
„Десна руко цара господара,
сваки Дробњак ког сам ти довео
војводство би носити умио,
но, везире од царева града,
Караџићу војводство припада".
„У праву си мојега ми дина,
нека пређе са оца на сина".
И тако је Дробњачког народа
постануо Шујо војевода.









Повратак на ПОЧЕТАК                                                                                                             Повратак на САДРЖАЈ
Објавио