ТАЛИ
Та висока морачка планина
А изгледом посјећа на џина
Ил на сјенку коњскога самара
Ил грбаву мазгу без улара
По њој снијег и зими и љети
По предању крозању змај лети
И литице с крилима пробија
Још по њојзи мрки вук завија
А међеди ричу и кошуте
А пуцају јеле замрзнуте
Томе џину равног нема друга
По њој нема торова ни струга
Нит солила нити колибишта
Сем пећина чобанских склоништа
Е колико кроз њене литице
И планинске јаме безданице
Љуцких кости та планина крије
То још нико поброио није
Нит ће докле сунце с неба грије
По њој има кости од народа
Пре доласка словенскога рода
По њој кажу шетале су виле
И још многе непознате силе
Она снагу муња дочекује
А изгледом посјећа на џина
Ил на сјенку коњскога самара
Ил грбаву мазгу без улара
По њој снијег и зими и љети
По предању крозању змај лети
И литице с крилима пробија
Још по њојзи мрки вук завија
А међеди ричу и кошуте
А пуцају јеле замрзнуте
Томе џину равног нема друга
По њој нема торова ни струга
Нит солила нити колибишта
Сем пећина чобанских склоништа
Е колико кроз њене литице
И планинске јаме безданице
Љуцких кости та планина крије
То још нико поброио није
Нит ће докле сунце с неба грије
По њој има кости од народа
Пре доласка словенскога рода
По њој кажу шетале су виле
И још многе непознате силе
Она снагу муња дочекује
А облаке дере и смирује
По њој кажу да аждаје газе
С ње урави до у села слазе
Низ стрмене хладне поточине
Што са Тали сњежанице чине
По њој скоро чете крстарише
Одметнуте хајдуке тражише
А Тали их знаваху сакрити
Ка лав рањен кад младунчад штити
Ту средином прошлога вијека
Крену хајка на једног човјека
На потомка Дуловић Мијата
За ког знаху турци до Багдата
И Стамбола султанова града
Јер им Мијат зада много јада
Данас ето његова потомка
Ћера чета гладних крволока
Не јуре га турци зулумћари
Но домаћих рђа измећари
А како је чело у јунака
Као небо пун мрких облака
А мисли му ка бистра ријека
Ков старога горштачког човјека
А поглед му ко да муња бије
За пасом му кожне фишеклије
Поред коих два наганта грије
А низ груди висе бомбе двије
Док узмиче банди безумника
Троши зрна своих реденика
По њој кажу да аждаје газе
С ње урави до у села слазе
Низ стрмене хладне поточине
Што са Тали сњежанице чине
По њој скоро чете крстарише
Одметнуте хајдуке тражише
А Тали их знаваху сакрити
Ка лав рањен кад младунчад штити
Ту средином прошлога вијека
Крену хајка на једног човјека
На потомка Дуловић Мијата
За ког знаху турци до Багдата
И Стамбола султанова града
Јер им Мијат зада много јада
Данас ето његова потомка
Ћера чета гладних крволока
Не јуре га турци зулумћари
Но домаћих рђа измећари
А како је чело у јунака
Као небо пун мрких облака
А мисли му ка бистра ријека
Ков старога горштачког човјека
А поглед му ко да муња бије
За пасом му кожне фишеклије
Поред коих два наганта грије
А низ груди висе бомбе двије
Док узмиче банди безумника
Троши зрна своих реденика
И док хита неђе уз планину
Припијева Радуловог Мину
И свог претка сердара Мијата
И Мркоја витеза крилата
Зове врана са јелових грана
Да не гаче про талскијех страна
Виле зове зло да зауставе
Ал ће влаке остати крваве
На самоме прагу родне куће
У зло доба и грдно смркнуће.
Припијева Радуловог Мину
И свог претка сердара Мијата
И Мркоја витеза крилата
Зове врана са јелових грана
Да не гаче про талскијех страна
Виле зове зло да зауставе
Ал ће влаке остати крваве
На самоме прагу родне куће
У зло доба и грдно смркнуће.
