ИМПРЕСИВНЕ СЛИКЕ И СИМБОЛИ
"Плач гусала".
Љубисава Бјелића - Морачанина, је књига у којој доминирају детаљи од којих се
граде низови слика као могуће конструкције доживљаја завичајне Мораче,
историјских личности, догађаја, свијета уопште. доживљаја љубави, доживљаја
филозофско-религиозног доживљаја стварања. Међутим, овдје се не тежи искључиво
ка "успоставању властите поетике", него се у први план намеће жеља за
декомпозицијом себе и свог двојника, који јесте одраз његов у огледалу. али и
слика материнског, како би се допрло у свјетове маштовитог. фиктивног, митског,
симболичког.
Бјелићева симболика се не треба
ишчитавати у његовој поједностављености, како се намећу у први мах сва та необична
поентирања, већ у смислу кључева који отварају врата за разумијевање његових
стихова и пјесме. Стихови у "Плачу гусала" се доимљу као тежња ка
лепршавости, ка љепоти која је свјесна и свог настајања и свог постојања.
Симболи Љубисава Бјелића нијесу
од оних којим се жели обухватити свеукупност васељене, мада има и таквих
елемената, јер он све посматра кроз властиту призму којој не жели да дорекне и
одрекне субјективизам. они сентименталну, емотивну ноту која је ипак извориште пјевања.
То пјевање у себи не одређује реалитет што условљава пјесников ангажман, већ
напротив тежи да пјесникову интиму, да његов властити свијет покушаиздићи ка
општости. Из таквог контекста намеће се мисао да је основна намјерада своје
слике, своје доживљаје и своју симболику одвоји од казаног, односно да их
међусобно удвојикако би оно исписано и оно неисписано постојало као могући
паралелизам, као одсјај у огледалу.
Као што рекосмо. за разумијевање
ове поезије, пјесник Љубисав Бјелић
- Морачанин нам је понудио јасне.
поуздане "кључеве". а један од њих је свакако. наша усмена поезија и језгровити
пословички говор, који у пркос вербалном минимуму – казује цјеловите мудрости. садржавајући и саопштавајући тако, у
ембрионалном облику. народну филозофију, коју
ће до крајњих граница функционално и поетски убједљиво казивати и Његош
у претпрошлом, а Бећковић и Момир Војводић у прошлом и овом вијеку.
Бјелићеве
пјесме имају и призвук опомене, ироније на одређене догађаје мисаоности и
људске и стваралачке забринутости која
је увијек присутна код оних истинских пјесника у чијим венама умјесто крви тече
поезија, и који умјесто крвних зрнаца имају слова
Дакле. Љубисав
Бјелић - Морачанин овим рукописом доноси један. на моменте. посве тихи и засвођен
свијет интиме са назнакама осјећајности која је понијела исповијест као основну
боју, а понеку минијатуру као стилску карактеристику. С' друге стране видљиви
су утисци молебана: "Пре ступања у пјесничку догу / Помолим се мом
пјесничком богу..." Изванредан сентимент упућен божанству поезије. његовом имагинарном
постојању који му "даје моћ" да савлада празну бјелину папира.
Међутим, цјеловитост Бјелићеве
књиге стихова јесте вишеструка и сложено изведена, што је и њен највећи квалитет.
Најприје се издваја позиција пјесника, чија се природа може означити као
духовна. Духовност се понајвише очитује у сусрету са свијетом којег одликује
одсуство те најважније људске категорије. Зато је она, у његовим пјесмама,
колико пјеснички став толико и начин бунта, али и могућност једне идеалне
егзистенције, као и тужног, тужног дописа ("Нема више колибе, под Зелене брегове/
Нит гуслара нит струна на гусле његове").
Следећа раван која гради
конзистенцију књиге јесте тематско-мотивска, а могла би се означити и као стварносна,
као максимално приближена оним директним подстицајима који нагоне пјесника да
своју пјесму употријеби као оруђе одбране људскости и голог живота. Сем
ироничног тона, који, с једне стране, релативизује, а с друге, чини убојитијом критику
читавог система људске комуникације, а самим тим и један систем односа међу "свијетом"
и људима, сарказам Љубисава Бјелића - Морачанина, оштрица његове критичке мисли
усмјерена је и према оном начину фабриковања живота који фаворизује лаж и етикецију,
привидне вриједности.
Бјелићева књига, "Плач
гусала" нема артифицијалних садржаја, сваки стих је зналачки и перфектно
одмјерен, просто ишчупан из дна најчуваније духовне одаје па, стога, и стиховни
домети имају исту тежину, а његово одступање од оптицајног обрасца, дакле
атипичности, блага пулсирајућа аутаркија и виолентна духовност која се у овој
књизи сасвим добро каналише и репродукује, сврставају га у већ афирмисане
пјеснике.
Стил и
језик представљју непосредни израз његовог мисаоног и емотивног живота, а
његовање и развијање свијести о томе да се језичком изражавању манифестује човјекова
личност и идентитет подразумијева шире и обухватније познавање сложених и веома
динамичних појава, како у књижевној функцији језика, тако и његовој
општој примјени у култури и животу ...
општој примјени у култури и животу ...
Веселин Лазаревић
