КРСТ ПРЕДАЧКИ ПОНОСНО ДРЖИО



Кад је мјесец аждаје пржио
Крст предачки поносно држио

Поносно га на плећа чувао
док луд вјетар аждаје дувао

Саплито се, падао, пузио
Крст предачки на груди мазио

Обезглављен кроз патње одио
Крст носио, а крст га водио

Крст волио, крстy се молио
Да би клетој луни одолио

У стијење и греде јyначке
Чyвао га од луне дивљачке.




Повратак на ПОЧЕТАК                                                                                                             Повратак на САДРЖАЈ
Објавио