ПОГИБИЈА ЈОВА КЉАЈИЋА
(ПОСЛЕДЊЕГ МОРАЧКОГ ХАЈДУКА )
(ПОСЛЕДЊЕГ МОРАЧКОГ ХАЈДУКА )
Полетио вране у зле дане
Са градишта хајдучког склоништа
Кад прелеће Морачу крваву
Стаде стару дозивати Саву
Саву чавкуЈова Кљајић мајку
Јесил дома Црногорко стара
Е бих стобом нешто разговара
Зачу врана Богданова Сава
Поносита Црногорка права
Излазила па с враном зборила
Откуд вране ти у ове стране
Да ми сина не познајеш Јова
Да ми није допао окова
Да ми није допануо рана
Незнам зањ’га три године дана
Откако се рат проклети сврши
И све људско по јаду обрши
Новој власти нешће да се преда
Но се сакри испод сурих греда
Да га руке не погубе братске
Њега што је стизо до Бугарске
И њемачке комата тенкове
Знаш ли вране за кости његове
Имала сам сина шесторицу
Петорицу спустих у гробницу
Па ми реци за мог Јова вране
Гракни мајци са јелове гране
Кад га вако упитала стара
Вран са гране мајци одговара
Ја знам мајко твога Јова сина
Бјеше лика Југовић Војина
Плаве очи а мрк поглед коси
Побратима за појасом носи
И у њему осам броји зрна
А шубара на глави му црна
На којој се двоглав оро сија
Српске војске круна најмилија
Још опанци на ноге чињени
Пригрнуо и шињел вунени
Да га чува зими од студени
Још Вождова на груди звијезда
Легла као оро сврх гнијезда
Још ме слушај мајко Кљајић Јова
Син ти није допао окова
Јер вук горски везати се неда
Ја сам мајко твога сина гледа
На царскоме селу код Бугарске
Ђе тенкове коматаше швапске
И гледо сам мајко сина твога
Код Пљеваља града крвавога
С четом својом ђе обруч пробија
Стизао је ђе је Аустрија
До горскијех слазио Котара
Ал га више не очекуј стара
Ни да дође ни да ти се јави
На Крш Орли он лежи крвави
И ту ти је мајко нашо мира
Ђе се облак с врховима дира
Лаке Срне ђе гредама скачу
И ђе црни гавранови гачу
Ђе се снијег никада не миче
Оро сури ђе његује тиће
Сњежна греда ђе на облак личи
На Крш Орли ђе орлу приличи
Убише га удбини џелати
Није хтио банди се предати
Издаше га проклети јатаци
Што не раде људи и јунаци
А сад слушај мајко без синова
За смрт храбру твога сина Јова
Четрес пете када рат престаде
Тада хајка на четнике стаде
Поготово у морачком крају
Свирепо се браћа убијају
Крв обоји клисуре Морачке
Задимише пећине јуначке
Утиша се звоно Манастира
Стаде фрула Морачких пастира
Плач отпоче самохраних мајки
У црн вакат још црњијех хајки
А твој Јово да се преда неће
Оро сури ада друго ђе ће
Но планини слободе јазбини
Пећина је овоме соколу
У гредама у ђедовом долу
Планина га својом храном храни
И суријем литицама брани
Пјева Јово ноћу про планине
За јунаштво Радовића Мине
Док се шета ноћу вровима
Он се дружи с витим боровима
Слуша гладног вука ђе завија
Слуша песму кроз шкрипове змија
Пије воду с врела планинскога
Слуша грактај врана злогласнога
Сву Морачу ко на длану гледа
Са суријех врхова и греда
И одатле гледа на друмове
Ко Вујадин на Турке његове
Докле четрес осме у пролеће
Кад почиње да цвјета цвијеће
Оста пуста ђедова пећина
А ти мајко без твог Јова сина
Из планине на тврду га вјеру
Један Јатак позва на вечеру
Изнад села Поља Драговића
На гласити оџак Пековића
Не сумњајућ у Јатака тога
Сиђе Јово из утека свога
Таман сио бјеше да вечера
Кад на врата кидиса поћера
Знаду добро проклети џелати
Ђе и кад ће Јово да наврати
Трже Јово из појаса брата
И дочека Џелата на врата
Други џелат Раковић Војине
Рафал пали усред ноћи црне
И погоди твога Јова сина
Тако рањен оро из планина
И даље се с убицама јака
Ала тврда срца у Јунака
Обасјава ватра са оџака
Три џелата и Јова јунака
И проклетог у ћошку јатака
Који изда Јова команданта
А два су му погубили брата
Исти ови крвавијех рука
Што на Јова кидишу хајдука
Ето људско незнање куд води
То су рђе и то су изроди
Кад је Јову малаксала снага
Тешко рањен истрча про прага
И на земљу клекну на кољена
Па још једном да га мине жеља
Поглед баци пут своје пећине
У стијени Градишта планине.
Ђе је дане проводио тешке
Зиме хладне и муке витешке
Онда мрко погледа убице
И овако збори им у лице
“Чујте рђе без свога имена
Поганскога дома и племена
Који браћу по гори бијете
Што на мегдан изаћ не смијете
Но на мучки начин убијате
Људе што ће гусле да запамте
И вама ће пући згибеније
Од јунака Морачке крајине
Јер Морача гњездо слободара
За ђавољег не хаје владара
Она има завјет од старина
Што јој даде Радовићу Мина
И његових држи се завјета
Њој не треба авет из свијета
А ти рђо што немаш образа
Те ме мојим џелатима каза
И ти ћеш им своју главу дати
То нијесу људи но џелати
Што су жедни вазда Српске крви
У крв моју ти ћеш панут први”
То прозбори очи склопи своје
А ја гракнух на огњиште твоје
Да ти мајко сву речем истину
За твог Јова на Пусту планину
То прозбори вране па се вину
И одлеће низ Тали планину
Ђе још диме хајдучке пећине
Да на друго неђе гракне мјесто
У тај вакат то чињаше често.
